Kada sam bio mlad nije bilo internet stranica. Nisam deda koji svojoj deci priča o dobrim starim vremenima. Ali sam toliko star da sam svoje prve radove na fakultetu predavao ručno pisane. Kao brucoš sam naučio kako u biblioteci u fiokama napunjenim hiljadama kartica da tražim knjige.
Kako je to nekad bilo?
Kada se setim tog vremena, sredine 1990-tih godina, to činim ne iz nostalgije. Sve se od tada nekako brzo izdogađalo i ponekad se spontano javi pitanje, kako su jednostavne stvari iz svakodnevice funkcionisale pre nego što su se pojavili internet i mobilni telefon. Kao mlad student stalno sam posećivao „Bečku biblioteku“ u gradskoj većnici. Kako sam pronašao, kada je otvorena? Iskreno rečeno, ne mogu se setiti. Znam da sam bio tamo i u jednom velikom atlasu listao o istoriji regulacije Dunava, ali kako sam saznao radno vreme, nemam pojma.
Jednog se sećam: tada sam zapisao radno vreme u beležnicu ili u rokovnik da mi sledećom prilikom bude pri ruci. Sećam se takođe da sam uvek imao nešto za pribeležiti. I jednu knjigu, mog vernog prijatelja i pratioca tokom prvih godina studija, za koju sam se čvrsto držao, iza koje sam mogao da se sakrijem i u koju sam mogao da zabodem nos kad god sam želeo. U to vreme sam sa knjigom u metrou sám sebi izgledao kao čudak, danas znam, da sa mojom potrebom da tokom vožnje gledam u nešto, definitivno nisam sám.
Mrlje od penkala, Game & Watch
Čime sam tada pisao? Šaljem zahtev memoriji, koja mi izbacuje jedno srebrno, u ruci prilično teško penkalo u kožnom etuiju bordo boje. Izbacuje još više: moje prvo penkalo u osnovnoj školi i kako sam na njega bio ponosan, i na brisač tinte sa dva poklopca, crveni za brisač i plavi za flomaster. Fleke od tinte na mojim malenim rukama, moju pernicu. Moje prvo ljubavno pismo. Posle podneve u boravku. Fudbalski trening. Užine. Knight Rider. Moj prvi digitron. Moju prvu kompjutersku igricu koju je doneo uskršnji zeka: ne malu Game & Watch-konzolu, kojoj bi se baš obradovao, ne sklopivu duplu Game & Watch-konzolu sa kojom bi presrećno skakutao unaokolo, ne, nego jednu zaista veliku stvar sa dve zelene poluge, na kojoj su mi zavideli braća i sestre, sa ekranom na kojem su se kornjače kretale kroz lavirint a uz to muzika svirala!
Natpis na vratima
Bez da sam memoriji dao nalog za novom potragom, saopštila mi je da se „Bečka biblioteka“ u gradskoj većnici, kada sam je prvi put posetio, zvala „Bečka gradska i pokrajinska biblioteka“.
Ostale korake u vezi sa radnim vremenom moram da rekonstruišem: otišao sam u neko doba dana kada sam mogao da pretpostavim da je otvorena, na primer jednog prepodneva u toku sedmice. U većnici sam na šalteru informacija pitao kako najlakše da dođem do „Gradske i pokrajinske biblioteke“ i pratio oznake kroz razgranatu zgradu. Gradska kuća je i tada bila izrazito velika. Imala je, kao i danas, dva krila veoma udaljena jedan od drugog, mnogo različitih unutrašnjih dvorišta i za neiskusnog novajliju kao što sam ja, zbunjujući broj ulaza, liftova, vrata i hodnika. Konačno sam stajao ispred ulaza u „Gradsku i pokrajinsku biblioteku“ i pročitao radno vreme sa natpisa na vratima. Onda su na potezu bili penkalo i beležnica, da se memorišu te informacije za buduće posete. Eto ga.
Jedan novi čulni organ
Pade mi na pamet: mogao sam u „Bečku biblioteku“ i pozvati, postojao je telefon, ali bi mi tada to bilo veoma neprijatno. Takođe: radno vreme mi tada nije bilo toliko bitno kao danas, imao sam mnogo više vremena. I još nešto: na radno vreme danas gledam često, jer je preko pametnog telefona lako dostupno. Čudan je osećaj kada putanju koju sam stotinama puta prešao automobilom vozim bez navigacije. Pametni telefon ide uz mene kao novi čulni organ.
Danas non-stop ulazim u „Bečku biblioteku“ i izlazim iz nje. Pre posla putem pametnog telefona zaronim u rukopise Johana Nestroja ili Franca Šuberta. Uz večeru slušam anarhističkog bečkog rokera Štefana Vebera, kako priča iz svog života. Poslepodne pratim rutu tramvaja na baroknoj mapi grada, a pre spavanja pogledam vođenje kroz izložbe, diskusije ili prezentacije knjiga.
Čipovani unuci
Već se radujem neverovatnim izrazima lica mojih potencijalnih unuka dok im pričam da je za vreme mog detinjstva postojao samo crno-beli televizor, a u mojoj mladosti nije bilo interneta ni mobilnih telefona. I klaparanju u njihovim mozgovima prilikom pokušaja da zamisle nešto tako nepojmljivo. Ja, recimo, nisam mogao ranije da zamislim ono što je danas svakodnevica, i danas ne mogu da pretpostavim u kom pravcu ide putovanje, sve dok živim.
Evo pokušaću: „Bečka biblioteka“ će se, kada ja budem star, i dalje nalaziti na prvom spratu većnice, u to sam prilično siguran, a ni radno vreme neće biti mnogo drugačije. Možda ću ja kao duh sa Virtual-Reality-naočarima i senzorima pokreta na telu tumarati u nekom arhivu biblioteke koji danas ne postoji. Ili već nosim u sebi implante sa kojim mogu da letim kroz virtuelne svetove. Da kompjuter prevodi moje misli u tekst i pokretne, trodimenzionalne slike, nažalost neću doživeti. Kad su moji unuci u pitanju, nisam baš siguran da neće.
Svakako je sigurno da ćemo i dalje misliti, osećati, sanjati i sećati se. Da ćemo se susretati i da ćemo naše tragove sačuvati. Pa u kom god to obliku ili mediju bilo.
Zanimljivi linkovi
