Da li poznajete terasu u Beču, onu koja džedži iznad podzemne železnice? Mislim na veliku drvenu terasu između Petog i Šestog okruga u Beču, ispod koje juri U4, a pored koje protiče Bečka rečica u ogromnom kamenom koritu. Umesto izraza "džedži" možda je adekvatniji izraz "leži", jer terasa je tu dosta razvučena u dužinu.
"Leži" je takođe i utoliko dobar izraz, pošto se na toj terasi nalaze udobne klupe, dovoljno široke da se na njih legne, torba ili jakna stavi ispod glave, i da čovek sebi priušti kratku dremku. I upravo to sam nedavno sebi priuštio. I kako sam prosto ležao na tom mestu, a iznad su nebom kružili galebovi, imao sam osećaj kao da se nalazim u Beču na palubi neke velike jahte koja se već oprobala na moru.
I dok sam tako dremkao sam za sebe, zvuci saobraćaja izmešali su se sa zvukom zapljuskivanja talasa, a glasovi sa susednih klupa su se pretvarali u razgovore sa susednih čamaca, koji su se njihali na talasima, i galebovi više nisu jezdili nad rekom, već su krstarili svojim trasama iznad neke morske luke.
Putovanje kroz zemlju u kojoj teče med i mleko
Potom se jahta uz blagi trzaj odvojila od svog pristaništa i počela čudesno lagano da pluta u središte grada. Nakratko sam pratio reku kroz podzemlje, a kikotanje vode se odbijalo o široki zasvođeni plafon iznad kanala.
Još pre pijace Našmarkt nekako nam je pošlo za rukom da se ponovo vratimo na površinu kroz poklopac nad kanalom, a potom se put opušteno nastavio između štandova i bečkih bašti restorana. Zavaljen u ležaljci, domahivao sam ljudima koji zaista nisu mogli da prestanu da se čude, i dok sam tako plutajući prolazio pokraj njih, mažnjavao sam im hranu sa tanjira. Ljudi sa štandova na pijaci su mi dobacivali hranu, i tik pre napuštanja pijace Našmarkt, iskoči jedan rak iz svog korita ka meni na dasku i od tog trenutka nastavi da se vozi sa mnom.
Visoki talasi
Mora da sam zaspao tokom vožnje kroz Kerntner štrase, jer ne sećam se ničega pa čak ni Katedrale Svetog Stefana. Tek su me brzaci u ulici Rotenturmštrase razdrmali i probudili.
Grčevito sam sa obe ruke zgrabio svoju ležaljku, da ne bih skliznuo u vodu, koja je sa obe strane u visokim talasima od Katedrale Svetog Stefana tekla nizvodno u pravcu Dunavskog kanala. Rak se zabio između dasaka sasvim napred na pramcu, stoičkim mirom držao je svoje antene ispravljene uvis i kao da je uživao u peni vode koja ga je na mahove gutala.
Neočekivane modrice
I onda mi je sinulo da bi bilo sjajno kada bih uspeo da uhvatim krivinu ka Dunavskom kanalu, skočio sam, potražio sam čvrsto uporište za ruke na nekom od korita sa cvećem na rubu jahte i posezao sam za šipkama i jarbolima, ne bih li promenio pravac kretanja. Ali nisam imao dovoljno snage za to, a rak sa palube se uznemireno osvrtao za mnom.
I odjednom je odjeknuo udarac, sleteo sam sa palube, ali uspeo sam da se zadržim i video sam da smo se sudarili sa tramvajem i da nas je upravo on odgurnuo u pravom pravcu. I sada nas je put vodio van grada, Dunavskim kanalom.
Van granica
I potom sam opet na kratko zadremao, a kada sam se probudio klizili smo Dunavom kroz Lobau, gde su se kormorani sunčali pored kornjača i ljudi. Rak se donekle povukao u zaklon. Jedan trenutak ili možda jednu večnost posle toga plovili smo ispod Bratislavske tvrđave, a posle još jedne kratke dremke, u peščanoj struji reke ogledao se mađarski parlament.
A onda je rak promrmljao: I svi mi međusobno razgovaramo. A ja sam nastavio, kao da sam to već hiljadu puta rekao i kao da je rak koji govori najnormalnija pojava na svetu: I van granica, i ponovo sam utonuo u san. Sve dok me nisu probudili povici nekog dečaka, koji nam je domahivao sa Pančevačkog mosta u Beogradu. Naš prijatelj, mrmljao je rak, a ja opet dodadoh ono moje "van granica", da bih potom ponovo zaspao.
Rastanak prijatelja
Dunav nas je potom vodio kroz Bugarsku i Rumuniju, ali od toga nažalost nisam uspeo baš ništa da ispratim. Probudio sam se tek kada smo isplovili u Crno more i kada je miris Dunava zamenio miris otvorenog mora.
Rak se okrenuo k meni i promrmljao je: Ja sam Bečlija, skočio je sa terase i nestao, a ja prosto nisam mogao da se suzdržim da ne ponovim: I van granica. Setno sam pratio pogledom raka koji mi je prirastao za srce.
I onda me je neko dotakao po ramenu.
"Da li ste nešto popili?"
"Zdravo?", upitno će jedan muški glas, "da li je sa Vama sve u redu?"
"Gde sam? Trenutno uopšte ne znam gde sam."
"U Petom (okrugu), u Beču, na terasi pored reke."
"U Petom, u Beču, na terasi pored Bečke reke", ponavljao sam. "A gde je rak?", upitah potom.
"Kakav rak?"
"Pa onaj rak koji… je umeo da priča i koji…"
"Da li ste nešto popili? Da li Vam treba pomoć?"
"Ne, ne… Bio sam na putu na ovoj terasi… baš na ovoj terasi, na kojoj sada stojimo… sa jednim rakom… on je bio prava ličnost… razgovarali smo… o kulturnoj diplomatiji između naroda…"Iznenađen, odmahivao sam glavom.
"Iskreno, mislio sam da ste previše potegli."
"Ne, ne, baš nisam, ni kap nisam popio. Samo sam zaspao. Ovde je prelepo."
"A ja sam hteo samo da proverim da li Vam treba pomoć."
"Da, mnogo Vam hvala, baš ste ljubazni."
I čovek se konačno odveze na biciklu. Zahvalio sam se klupi, koja mi je bila tako prijatna podloga prilikom putovanja, oprostio sam se naklonom od dasaka na terasi iznad reke i izgovorio "Vidimo se uskoro" a potom krenuo ka obližnjoj stanici podzemne železnice.
Zanimljivi linkovi o istoriji i o Beču
- Terasa se nalazi na obalama Bečke rečice u 5. okrugu: lokacija Wientalterrasse - wien.at
- Ovako izgleda terasa Wiental: Wientalterasse - Gestaltung - wien.at (link na nemačkom)
- Više informacija o Beču: Grad Beč
Crtež: Sandra Biskup
Tekst: Simon Kovacic
